Људи воле чаролију и хоће да је постигну технологијом, науком и разумом. Али то онда није чаролија. То тотално није ствар разума. Неке ствари је можда боље да остану не објашњене научно. Чим се нешто разјасни више није мистично и узбудљиво. Превише је прорачунато...Крај! Можда се плашим затварања врата. Увек остављам ствари незавршене. Можда то има везе с тим што сам недоследна, а можда и с тим што ми није битно да успем, него само да испланирам како би нешто могло да се оствари. Обожавам планирање, али извршавање плана је већ проблем. Не знам ни да ли има сврхе извршити га, кад си већ проживео срећу произашлу од остварења сна кроз сан и зашто онда уопште цимање око било чега?


С друге стране, уопште се неслажем са горе написан. Али то је тај проблем подвојености. О кад би могли да се уједине, да направе неки компромис. Али превише су различити, а уз то су и тврдоглаве мазге. Уф, морам да их измирим или да се коначно побију до смрти. Ultimate fight између две чикице у мојој глави! Улаз: 500 динара. Дођите да навијате за свог фаворита. А како људи да уђу? Па шта ће ту људи, ту само могу да дођу остали делови личности, следбеници једног или другог. А то су они што им треба идол, што слушају овог или оног, под јаким утицајем, можда туђи импланти. А који сам ја чикица? Јел сам сви они или су сви они ипланти? Иш, иш, ако ниси ја! Марш сви који нису део мене! И борба се захуктава, најтоплије је код стопала, топлота се шири. Део код колена је лед ледени, ето боре се ту мало, један гура, мало други, окршај код чланка, доњи део посустаје, фокусира се на прсте. Ето тај доле је онај high-one, а ту га је пригурао овај down-one, променили су места. Дал би се нешто променило да је обрнуто. Била би беба вероватно, ал то не могу ни физички ни психички, тако да би се то једино могло назвати васкрснуће high-а.


Све зависи како размишљам, ако размишља down онда је хладно, а ако је up на трону онда је топло у пуцкетајуће. Up је срећнији, ал неко би могао да помисли да није реалан. Зато да објасним. Реалност не постоји, све је ствар перцепције. У суштини само треба да капирам као down, a прихватам као high. Ето решења. Бљесак сам видела. Не треба да се узбуђујем! Добри стари систем! Шта ме бре брига шта је добро а шта зло? Све је то беспотребно оптерећивање! Све је тако једноставно, схвати то! Све је натер животињског истинкта. Имам све што ми је потребно да преживим, зато ме не тера толико и само седим и дркам курац мртвом магарцу. Ако би нешто којим случајем усфалило, можда би нешто радила. Али не мора стварно да фали, могу ја и да се истипујем да је то тако. Као за све што треба да урадим да се истрипујем да ми живот зависи од тога. Али мене боли уво кад ћу да умрем, тако да од тога нема вајде. А и који ће и ђаво све то? Чисто зато што треба нешто да радиш док не умреш. Глупо би било да седиш и чекаш смрт, треба убити време. Да не буде да си џабе постојао. Па шта ћу сад? Како да живи с тим да ћу како год окренеш да умрем? Шта ми онда вреди све то што сам доживела? Баш је труло ако капираш да је смрт крај. Због тога су се људи досетили да смисле разноразне вере, а скоро све имају неку врсту наставка после смрти. А шта ако је ипак физичка смрт крај? Све што има почетак има и крај. Хм, ружно је то схватање. Шта ја онда животарим, као скапиравам и све то, кад ћу д'умрем. Ал не бих се ја убила, живи ми се. Живот је до јаја, а та смрт је непозната, што јој даје на занимљивости. Сигурно је да ниси тужан, побогу па мртав си. А да ли је једино стање мртвака мртвост? Зашто не би имао осећања ако си мртав? Некако је логично да кад си мртав немаш никакав проблем. Додуше тако ти је и кад не постоји време, односно прошлост или будућност, односно твоја позиција у времену, али ипак нешто се дешава, а каква дешавања можеш да очекујеш кад си мртав. Дођу ти људи повремено на гроб, некад закопају неког новог ту у близини. Вероватно је општа лудница на гробљу кад на пример нечији посмртни остаци нестану, односно буду украдени. О томе би се причало годинама, све док се не би појавио неки случај сексуалних односа, када би се леш који је да простиш, јебан од стране живог бића, хвалио (речено простим језиком, курчио) пред осталим житељима гробља. А врло је могуће и да се такве ствари уопште не дешавају, јер су становници гробља мртви.


У случају да је реинкарнација пак збиља, па ћу опет да се родим, шта ми то вреди, кад ни тада нећу знати шта се дешава кад умреш. Да ли се онда у тој фази кад си мртав питаш шта је живот? Плашиш се живота, као јао шта ћу онда? Или су то два паралелна света која се не мешају и ти идеш цик-цак из једног у други све док не дођеш то тоталног краја који ми се чини као светлост. И постанеш планета или звезда или метеор или сателит, све зависи до ког ступња си дошао...


А можда чим умреш рађаш се у другом телу и заборављаш прошли живот, тако да је смрт само тренутак преласка из једног у други облик. С тим што не би никако могао увек да будеш човек, јер је раније било много мање људи него сада. Некад си човек, некад си животиња, некад си биљка, али свеједно и кад си само човек, све си то понекад. Дакле, кад ти неко драг умре, не очајавај него запамти време смрти и потражи све што је рођено тада и препознај то драго биће у некој печурци, затим ту печурку поједи и то драго биће ће ем бити у теби, ем ће морати поново да се роди, јер не верујем да је живо напустило твоје тело кроз измет, а тада ће се можда опет родити у људском облику и постати твој ортак или шта већ треба, само кад мало порасте, једино је питање да ли ће ти и даље бити драго или ће у том животу бити неки кретен.


А можда лупетам глупости и једноставно кад умреш, умро си, и то му дође то, нема више нивоа у игрици. Мачка има девет живота? Шта ако сам сад мачка, и сви ''људи'' су мачке, шта онда?! Није да понекад не трипујем да неки мјаучу. Није то толико невероватно.


Супер херој! Што то? Мора да се има бар један, па то ти је. Ако бог каже да не треба имати идола, а ти то слушаш онда ти је бог идол. А свако може бога да види другачије и зато су сви другачији, а опет негде и исти. Фазон код бога је што није јасно дефинисан, има ту рупа много и онда се људи досетише да то искористе како им одговара. Нема шта бог да ти буде идол уопште, није то иста врста, а опет не може ни човек, јер је слаб. Немаш с ким да се поредиш, а ти имаш потребу да се поредиш или било шта да поредиш, јер не живиш у садашњем тренутку, односно поредиш све са неком спознајом у прошлости, категоришеш и етикетираш и ето предрасуде! То што је нешто слично, не значи да је сто посто исто. Ипак, мора да постоји неки образац да би повезивао шта се догађа, али тиме губиш одушевљење, па те одушевљава само оно што је ново. Ех сад, кад би могло одушевљење да опстане упркос понављању, схватању и разумевању! Дал се то неко спрда с нама? О бре, пустите ме више на миру сви ви, све чикице нападачи! Ал то је у мени, то сам ја, дал сам? Ма само треба сви да се зготиве и доћи ће мир. Сад ћу мало да изблејим тамо у глави са свим чикицама, или ако другачије гледам, сви ја ће да блеје, да виде да ли могу да се договоре, да свако добије свој сектор, свој посао, свој животни простор или да се разилазе. Ко се не слаже може да иде да мучи неког другог или да оде у нечију главу која има одговарајућу климу, јер овако ће моја да експлодира. У тој катастрофи неке чикице изгубиће живот, неке ће улетати у зачуђене људе, сведоке експлозије, који можда неће ни бити свесни да су сем шока добили и новог чикицу у глави. Вероватно сам и сама била сведок избацивања одређених чикица, а да тога нисам ни свесна. Тако нешто се сигурно догађа свакодневно у неким баналним ситуацијама, чак је могуће и да док ти разговараш с неким и мислиш да само размењујете речи и мисли ви размењујете и чикице. А да би повратио своје првобитне чикице, мораш да се досетиш свега што си икада доживео и да вратиш туђе чикице невидљивом стазом правим власницима. Ко зна, можда док ја ово пишем, неко мени враћа мог чикицу и узима свог, па ћу се ја после питати ко је сад овај, односно нећу, јер ће то само ојачати оног првобитног чикицу у мени и онда ћу знати ко је тај.

Можда си потпуно оно што јеси тек када останеш сам. Ето, та потреба да будемо социјално прихваћени и одобрени и вољени нас тера да носимо тање или дебље маске стандардне социјално прихваћене и одобрене особе и испод њих кријемо своје право ја, ону срж која је ту од кад смо рођени. И заиста, целог живота ми само учимо како да што вештије закамуфлирамо то првобитно рођенче. Лажемо и себе и друге да смо озбиљни и зрели. Чему потреба за доказивањем? Да ли вреди издићи се из свега тога, ако су сви други такви? Мораш потпуно да се одрекнеш света и свих делова система, па и већине људи. И шта ћеш онда? Будеш вук самотњак, или живиш у манастиру или лудници или се убијеш. А шта добијаш? Али то је све питање вере. Ваљда ти је свет онакав какав верујеш да јесте, зато свако и има другачији свет, другачију визију света. Можда онда спољашњи свет ни не постоји, можда је то само наша имагинација, а ми смо скроз нека вишедимензионална бића, која се занимају маштаријама и капирају ове шатроживоте као уметничка дела, па затим да уметничка дела стварају мањедимензионалу уметност као на пример слику или филм. А онда у још нижој димензији да слика ствара још ниже уметничко дело. Само, шта би то било? Онај бајум-бадум је можда грешком доспео у ову димензију. Како сам уопште дошла до ове теме?