Imala sam druga. Bili smo nerazdvojni. Uvek sam znala sta misli, a on je znao da ja nikad ne mislim, pa je mislio za mene. Uporno me je savetovao, iako sam ga retko slusala.

Ne znam tacno kad i kako smo izgubili kontakt. Verovatno je nekom dojadilo. Ipak smo bili suviše različiti. 

Nedostaje mi. Volela bih da me jednog jutra drmusanjem izvuče iz sna i usmeri. Ko zna možda bih ga ovog puta i poslušala. 

Valjda nije zauvek digao ruke. 

Baš mi je potreban. Saslušala bih i mali milion jel-sam-ti-lepo-rekao?, samo da ponovo bude uz mene. Pa makar se svadjali do smrti. Baš mi je potreban...

Pitam se šta se desilo s mojim mozgom... Možda je našao nekog ko ume da ga ceni.