jjj

Mogla bih da postanem surferka kad budem živela negde na obali. Ubaciću to na to-do listu. Jednog dana kad je budem imala. Ali imam plan. Zapravo gomilu planova. Koga briga da te planove sprovodi u delo kad isti doživljaj možeš da imaš i samo misleći o tome. Sve što treba je da se dobro uživiš, pustiš i prepustiš snu da skuje priču, a preostaje samo da se udobno zavališ i pratiš tokove mozga i promene u otkucajima srca zavisne od zanimljivosti, intenziteta, kao i prirode, tj. tematike dogodovština glavnog junaka s kojim se obično identifikuju svi maštari. A onda u drugom navratu ubaciš se u istu priču, ali ovoga puta kao drugi lik i osetiš i tu stranu. Tako nastaviš sve dok ne izvidiš situaciju u svakom akteru. Onda možeš da napišeš priču iz ugla sveznajućeg pripovedača, ali moraš da budeš neutralan, tj. da ne preferiraš ni jednog učesnika, jer kao podseća na realnog tebe, a taj je obično glavni junak. To naravno možeš, jer si svestan da pravi ti ni ne postoji, nego je i to samo lik u koji se jednom prilikom jedan drugi, možda kompleksniji ili opštiji sveznajući pripovedač.

Jebote, zamisli da sam ja stvarno neki lik iz neke pričeu nečijoj glavi i on svaki dan posmatra moje postupke udobno zavaljen u crnu kožnu fotelju, tzv direktorsku. Sve dogadjaje prati u nekoj činiji. Dovoljno je da kaže prikaži mi tu i tu osobu i prikaže mu se šta ko radi. Ne znam da li zna i šta mislim. Trebalo bi, ako me je već izmislio, ali možda su se stvari otrgle kontroli, pa sad samo može da prati dogodovštine. Poznavajući psihološki profil svog junaka tj. mene ipak može da dokuči zašto sam šta uradila. Mogao bi na kraju da mi objasni. Sad bih mogla da ne radim ništa, pa da on bleji stalno, odnosno dok ne umrem, pa bi morao dugo da čeka da se nešto dogodi. Kakva sam, odmah bi da mu osujetim planove, a čovek me stvorio i stavio u ovo vreme i mesto i političku scenu. Mora da je Rus, čim se aka da piše ceo moj život. A reci, možda mi je pratio život samo donekle. Ili je nekada postojala bajka koja je pratila kevino i ćaletovo muvanje i završila se venčanjem, i onda sam nastala tu kao produkt jedne bajke. Nikako nije mogao bajkar da ih ubije, bila bi bedak bajka. Nije mogao na papiru, ali mogao je u glavi. Ako je mislio da bi onda bio lažov, prevario se. Napisao je da su srećno živeli u ljubavi do smrti. Koga briga ako su umrli sutradan. Ovako je više slagao. Verovatno mu je odmah upala u glavu ideja za drugo delo, te je zaboravio da obriše kreirane kreature. I tako ja nastadoh i živim bajkovito u bajci koja i dalje ne prestaje da postoji i postojaće dok bajkar ne premine. Kao parazit. Zapravo ja sam čikica u nečijoj glavi. A možda ko god pročita tu bajku biva zaražen istom bolešću i dokle god bude bilo čitača moći ću da se hranim i opstajem. Možda sam i besmrtna. Uopšte me onda ne čudi što me mrzi bilo šta da radim kad ko zna koliko dugo postojim.  

Nezgodan pad... Ljudi koji bodre... Izbacuje staklo iz stomaka... Tišina... Neočekivano malo krvi... Neočekivano veliko parče stakla... Posmatraju zarastanje rupe... Budjenje... Naočari nemaju jedno okno... Probudi me kad prodje... Kad dodje... Čekam...

Budjenje?

Људи воле чаролију и хоће да је постигну технологијом, науком и разумом. Али то онда није чаролија. То тотално није ствар разума. Неке ствари је можда боље да остану не објашњене научно. Чим се нешто разјасни више није мистично и узбудљиво. Превише је прорачунато...Крај! Можда се плашим затварања врата. Увек остављам ствари незавршене. Можда то има везе с тим што сам недоследна, а можда и с тим што ми није битно да успем, него само да испланирам како би нешто могло да се оствари. Обожавам планирање, али извршавање плана је већ проблем. Не знам ни да ли има сврхе извршити га, кад си већ проживео срећу произашлу од остварења сна кроз сан и зашто онда уопште цимање око било чега?

С друге стране, уопште се неслажем са горе написан. Али то је тај проблем подвојености. О кад би могли да се уједине, да направе неки компромис. (Dalje)

Ti ne veruješ da to može da se reši ako ne pričamo o tome... Ja ne verujem u priče... I moja baba Smilja već 20 godina priča da će sutra da umre, pa je dočekala da isprati praunuku u školu... I još je genetika kriva što ima onoliku nosurdu...

Elem, ionako ne mogu da smislim ni jednu priču koja bi me navela da obrišem delo... Ali ajde, poslušaću tvoju... Šta znam, možda si maštovitiji... Da završimo više s tim... Moraš da staviš . da bi počeo novu rečenicu... Češće koristim ... jedino zato što je . nekako dosadna... A i ... više odvajaju jednu rečenicu od druge...

Čak i da okreneš novi list, kad zastaneš da se odmoriš od pisanja, prelistaćeš svesku... Od prošlosti ne možeš da pobegneš... Jedino da neprestano pišeš...

Čekam da još tu tvoju priču stavim pod navodnike, da popunim poslednju stranicu... Kupila sam novu svesku, znaš... Ali ovu staru ipak ne mogu da bacim...