jjj

Stani... Polako... Ne požuruj me! (Dalje)

Људи воле чаролију и хоће да је постигну технологијом, науком и разумом. Али то онда није чаролија. То тотално није ствар разума. Неке ствари је можда боље да остану не објашњене научно. Чим се нешто разјасни више није мистично и узбудљиво. Превише је прорачунато...Крај! Можда се плашим затварања врата. Увек остављам ствари незавршене. Можда то има везе с тим што сам недоследна, а можда и с тим што ми није битно да успем, него само да испланирам како би нешто могло да се оствари. Обожавам планирање, али извршавање плана је већ проблем. Не знам ни да ли има сврхе извршити га, кад си већ проживео срећу произашлу од остварења сна кроз сан и зашто онда уопште цимање око било чега?

С друге стране, уопште се неслажем са горе написан. Али то је тај проблем подвојености. О кад би могли да се уједине, да направе неки компромис. (Dalje)

Ti ne veruješ da to može da se reši ako ne pričamo o tome... Ja ne verujem u priče... I moja baba Smilja već 20 godina priča da će sutra da umre, pa je dočekala da isprati praunuku u školu... I još je genetika kriva što ima onoliku nosurdu...

Elem, ionako ne mogu da smislim ni jednu priču koja bi me navela da obrišem delo... Ali ajde, poslušaću tvoju... Šta znam, možda si maštovitiji... Da završimo više s tim... Moraš da staviš . da bi počeo novu rečenicu... Češće koristim ... jedino zato što je . nekako dosadna... A i ... više odvajaju jednu rečenicu od druge...

Čak i da okreneš novi list, kad zastaneš da se odmoriš od pisanja, prelistaćeš svesku... Od prošlosti ne možeš da pobegneš... Jedino da neprestano pišeš...

Čekam da još tu tvoju priču stavim pod navodnike, da popunim poslednju stranicu... Kupila sam novu svesku, znaš... Ali ovu staru ipak ne mogu da bacim... 

Vracam se ja danas kuci pevajuci. Mehanički se hvatam za kvaku i dalje u fazonu lalala, kad mi ruka padne. Pomislih da mora da su vrata otvorena. Pogledam levo gde bi trebalo da stoje, al avaj vrata nema. Prazne šarke...

Ostadoh zbunjena. Udjem unutra misleći da me neko opljačkao. Onda ugledah neraspakovan nameštaj i dosetih se da su ih verovatno skinuli dostavljači istog. Reših da ih potražim po kući, medjutim nigde nema ni njih ni vrata. Pogledah okolo i uverih se da je sve ostalo na svom mestu.

Onda pomislih da sanjam i reših da to proverim tako što ću pritisnuti prekidač za svetlo, pa ako se ne upali, opustiću se, jer znam da je na javi sve u redu i da i dalje imam vrata. Ali kako, kad su mi sve sijalice davno pregorele, tako da mogu da klikćem do sutra. 

Na posletku reših da napišem blog, pa ću onda jednom kad se probudim ili ne probudim videti ili nevideti ovde dotični, pa ću tako znati. Svejedno, videću ili neću videti i vrata, ali ajde. Treba valjda nešto da radim do kraja sna ili jave... 

Imala sam druga. Bili smo nerazdvojni. Uvek sam znala sta misli, a on je znao da ja nikad ne mislim, pa je mislio za mene. Uporno me je savetovao, iako sam ga retko slusala. (Dalje)

Ponekad se pitam da li je iko ikom bio iskreno veran na duze staze. Da li je uopste moguce da ti se dok si u vezi sa jednom osobom uopste ne svidi ni jedna jedina druga? (Dalje)